SPUTANA I OSLOBOĐENA MISAO, Vladimir Vujić

600,00 дин.

SPUTANA I OSLOBOĐENA MISAO

Autor: Vladimir Vujić

Izdavač: Zadužbina svetog manastira Hilandara, Beograd, 2006

Na zalihama

Dodaj na listu želja
Dodaj na listu želja

Opis

Vladimir Vujić

Vladimir Vujić, (Novi Sad, 1886 — 1951). … Gimnaziju i Univerzitet završio u Beogradu. Studirao matematiku i filosofiju. Godine 1921. radio kao suplent Gimnazije u Skoplju, a 1923. kod Gece Kona objavio sa Prvošem Slankamencem knjigu Novi humanizam. Od 1928. do 1935. predavao po beogradskim gimnazijama, a od 1935. do 1938. bio profesor filosofije, matematike i nemačkog jezika u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima.

Godine 1931, opet kod Gece Kona, objavio knjigu ogleda Sputana i oslobođena misao, za koju je Vladimir Dvorniković kazao da je „najborbenija knjiga koja je po ratu (Prvom svetskom) objavljena u nas“. Godine 1936—37. objavljuje prevod Propasti Zapada od Osvalda Špenglera. Za vreme nemačke okupacije od 1941. do 1944. deluje u Srpskoj književnoj zadruzi, za koju 1943. priređuje Limunacija u selu Stevana Sremca.

Zajedno sa Svetislavom Stefanovićem smatran predstavnikom srpske književne desnice toga doba.

Objavio mnogobrojne članke i studije u Prosvetnom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Letopisu Matice srpske, Narodnoj odbrani, Vremenu i Pravdi. Uporedo sa filosofijom bavio se prevođenjem (Gerhard Gezeman, Srpskohrvatska književnost i Kulturne zone i plemena Balkana), književnom kritikom i uobličavanjem nacionalne ideologije (pred Drugi svetski rat, pravoslavne hrišćanske ideologije).

Uoči „oslobođenja“ 1944. napustio Beograd. Drugih podataka o Vujiću posle 1944. nema. Ima naznaka da je je jedno vreme proveo u SAD, a umro u Brazilu.

NA TRAGU SVETOG SAVE I ŠPENGLERA:
VLADIMIR VUJIĆ, FILOSOF KULTURE (1886—1951)

 

JOŠ JEDAN ZABORAVLJENI UM SRBIJE

Otac Justin Popović je svojevremeno govorio da smo zaboravni kao da nas je prkosni bog zaborava stvorio po svojoj slici i prilici; zaneti sobom, svakodnevnim sujetama i taštinama, i kao pojedinci i kao narod skloni smo da ne pamtimo ljude koji pamćenje zaslužuju. Jedan od takvih je Vladimir Vujić, filosof, matematičar i književni kritičar, učenik Božidara Kneževića i Mihaila Petrovića Alasa, prevodilac Špenglerove „Propasti Zapada“ na srbski jezik, čovek bez koga se nije mogao zamisliti predratni kulturni život u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji.

Tek od devedesetih godina prošlog veka počelo se ozbiljno o njemu pisati (Milan Radulović, Aleksandar Miljković), a belešku je i dobio i u „Enciklopediji srpskog naroda“. Ranije je pominjan samo kao mračni reakcionar, predstavnik buržoaskog idealizma koji je završio kao „sluga Nedićevog režima“ i pobegao pred „zasluženom kaznom“. Koliko je ideološka ostrašćenost bila velika, pokazuje činjenica da se o njegovim emigrantskim danima nije znalo gotovo ništa, pa ni to koje je godine umro (u „Enciklopediji srpskog naroda“ Zavoda za udžbenike, kao i u „Srpskom bibliografskom rečniku“ Matice srpske umesto godine smrti stoji upitnik, a Sima C. Ćirković u uputnoj knjizi „Ko je ko u Nedićevoj Srbiji“ navodi pogrešnu godinu). A Vladimir Vujić je zaslužio mnogo više.

Rođen u Novom Sadu 1886, Vladimir Vujić je rano ostao bez oca, pa ga je usvojio stric Mihailo Vujić, poznati radikalski političar. Gimnaziju i studije matematike završio je u Beogradu. Učestvovao je u ratovima 1912—1918, gde se i istakao. Prešao je Albaniju, kroz koju je maltene na leđima preneo jednog svog ratnog druga, spasavajući mu život. Bio je suplent gimnazije u Skoplju (1921) da bi od 1928. do 1935. radio kao profesor u beogradskim gimnazijama. U Sremskim Karlovcima je predavao filosofiju, matematiku i nemački jezik (1935—1938). Kad je izbio Drugi svetski rat, našao se se pri Vladi đenerala Nedića prvo kao načelnik Ministarstva prosvete i vera, a zatim kao vrhovni inspektor Nacionalne službe za obnovu Srbije. Sa suprugom Bojanom, profesorkom matematike i svojom desnom rukom, i decom Pavlom i Ivankom emigrirao je 1944. i, sa mnogim izbeglicama koje su se sklonile od Titovih ideoloških dželata, našao se u Italiji, u izbegličkim logorima u Forliju i Eboliju, gde je držao predavanja mladim sastradalnicima. Posle boravka u „dipijevskom“ logoru u Nemačkoj, kao mesto emigracije određen mu je Brazil, gde se i upokojio 1951. leta Gospodnjeg (godinu smo, konačno, saznali od njegove kćeri Ivanke).

Bio je čovek sa ogromnom radnom energijom; pisao je i objavljivao još pre Prvog svetskog rata, a posle je sarađivao u našim najuglednijim listovima i časopisima — od „Srpskog književnog glasnika“ i „Letopisa Matice srpske“, preko „Ideja“ M. Crnjanskog i „XX veka“ do „Svetosavlja“ i „Žičkog blagovesnika“. Redovno je pisao književne kritike u „Pravdi“, „Vremenu“ i „Politici“. Najviše traga je ostavio u časopisu „Narodna odbrana“, gde je izvesno vreme bio i urednik. Iza njega je, rasuto i van korica knjige, ostalo na stotine studija i ogleda. Za života izašle su mu samo dve zbirke ogleda: „Novi humanizam“(koautor je bio Prvoš Slankamenac) i „Sputana i oslobođena misao“.

Prvi je napravio izbor iz opusa svog filosofskog učitelja Božidara Kneževića i objavio ga sa studioznim predgovorom 1920. Sa nemačkog je preveo priručnik Gerharda Gezemana o južnoslovenskoj književnosti, kao i Špenglerevu „Propast Zapada“, koju je izdao njegov prijatelj Geca Kon.

U logoru za izbeglice Eboli objavio je mali izbor iz misli Tomasa Karlajla, koga je cenio i prevodio i Božidar Knežević. Za vreme rata, u kasnije od komunista uništenom kolu „Srpske književne zadruge“, priredio je i predgovorom snabdeo „Limunaciju na selu“ Stevana Sremca.

Kao matematičar, pomagao je Alasu u izradi fenomenološke teorije preslikavanja.

MISAONA EVOLUCIJA

Na početku stvaralaštva Vujić se našao pod uticajem Božidara Kneževića da bi dvadesetih godina dvadesetog veka postao zatočnik vitalizma Anrija Bergsona i pragmatizma Viljema Džejmsa. Bio je oštar protivnik sistemske filosofije i racionalističke metafizike, smatrajući ih tuđima životu i lišenima širih pogleda na čoveka i svet. U pomenutom „Novom humanizmu“, čiji je koautor bio Prvoš Slankamenac, oštro je kritikovao scijentističke pretenzije na sveobuhvatno sagledavanje stvarnosti. Polemisao je sa Branislavom Petronijevićem i njegovim učenicima u nas (recimo, sa Ksenijom Atanasijević, koja će kasnije i sama napustiti racionalističku metafiziku i krenuti stazom iracionalizma, pa će Vujić i ona postati dobri prijatelji i saborci na polju obnove srbskih filosofskih mogućnosti.)

Krajem dvadesetih godina prošlog veka, pod snažnim uticajem filosofa kulture Osvalda Špenglera, Vujić će početi da se bavi odnosom kulture (kao cvetajuće složenosti života naroda) i civilizacije (kao tehnički dovršene, ali dekadentne, izumiruće faze razvoja neke zajednice). Kao saradnik i urednik „Narodne odbrane“, Vujić je u to vreme na strani integralnog jugoslovenstva, verujući, poput svog prijatelja Vladimira Dvornikovića, autora „Karakterologije Jugoslovena“, da su Srbi, Hrvati, Slovenci i Bugari potencijalno jedan narod, koji ima šta da kaže umornoj Evropi.

Da je Evropa zaista umorna, da je zabrinuta za svoju, pre svega duhovnu, budućnost, Vujić je otkrio pre Bogdana Radice i njegove znamenite knjige „Agonija Evrope“. Vujić je, naime, u „Narodnoj odbrani“, objavio seriju članaka „Evropljani o Evropi“, gde analizira misaone svetove Miguela de Unamuna, Đovanija Papinija, Pola Valerija, Žilijena Bende i drugih i pokazuje da je blizina senilnog varvarstva, konačnog klonuća negda velike kulture, ono što brine svakog od ovih velikana. Nije nimalo slučajno što je Nikolaj Berđajev svoj ogled o Špengleru, glavnom nadahnitelju Vujićevom tih dana, nazvao „Faustove predsmrtne misli“. Zapadnoevropska, faustovska kultura, koja je krenula u juriš na nebo šiljcima svoje gotike i u osvajanje zemlje svojim konkvistadorskim i kolonijalnim poduhvatima, očito više nije bila u stanju da odgovori na izazove glavne opasnosti: tehnike koja se autonomizovala, raščovečila i postala cilj samoj sebi. Kao jedna od terminalnih pojava faustovske kulture, presađena na Istok, pojavila se pošast zvana komunizam, čiji će nepomirljivi ideološki protivnik postati Vujić a, kao prognanik iz otadžbine, i svojevrsna žrtva.

Tih tridesetih godina 20. veka Vujić će, konačno, od iracionaliste sklonog misticizmu postati pravoslavni hrišćanin. To će se, između ostalog, desiti pod snažnim uticajem misli vladike Nikolaja Velimirovića, s kojim će se Vujić sprijateljiti i s kojim će kasnije sarađivati (kao trag, ostala su dva misionarska pisma Nikolaja Srbskog „profesoru Vladimiru V.“). U to doba, prevodilac Špenglera će u časopisu „Svetosavlje“, koji su izdavali studenti Bogoslovskog fakulteta, objaviti svoj programski tekst „Povratak Savi Svetitelju“, u kome će reći da su srbsku kulturu odredila dva bekstva: Rastka Nemanjića u manastir i Dositeja Obradovića iz manastira (ovu ideju od njega će preuzeti sveštenomučenik Jovan Rapajić, Milutin Devrnja, a kasnije i mitropolit Amfilohije Radović.) Vujić smatra da se lik Svetog Save, istinskog pravoslavnog podvižnika otačkog obrasca i osnove, mora osloboditi dve pseudomorfoze — racionalističko-prosvetiteljske („Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporce!“ — rekao bi Dositej) i epskodeseteračke („Ivan čašom nazdravi osvete, / svetim piće, Bogom zakršćenim!“ — rekao bi Njegoš). Prošlo je doba kad su, pod pritiskom istorijskih okolnosti, naši sveštenici morali da uzmu oružje u ruke; sada je vreme povratka svetosavskom hrišćanstvu, kao molitvenom podvigu i duhovnoj izgradnji i sebe i naroda.

Kao književni kritičar, Vujić se zalagao za reviziju skerlićevskog pogleda na srbske pisce i protiv svakog ideološkog utilitarizma, naročito protiv propagandističke „socijalne književnosti“. Zato je nastojao da se pesnicima kakav je Laza Kostić i pripovedačima kakav je Stevan Sremac dodeli novo, vidnije mesto u istoriji književnih vrednosti. Kad je u pitanju Bora Stanković, dokazivao je da je on iznedrio mnogo više od puke priče o karasevdahu i „žalu za mlados“. Iza sebe, Vujić je ostavio preko pedeset književnih kritika onovremene književne produkcije.

OTAC I KĆI

Tragajući za godinom upokojenja Vujićevog, ali i za potpunijom biografijom njegovom, uspeo sam, zahvaljujući našem uglednom piscu u emigraciji, nedavno upokojenom Savi Jankoviću, da dođem do Ivanke Ajdarić, kćeri velikog srbskog intelektualca. Ona je živela u Brazilu, a jezik kojim je govorila bio je onaj savršeni, gospodski, jasni, plemićki srbski, „beogradskog stila“, kakav se danas retko može čuti, sa nešto portugalskog akcenta. Zamolio sam je da nam posvedoči o životu svoje porodice, nad kojom je bdio otac Vladimir, vitez kulture i duha, sa ciljem da o porodičnoj istoriji Vujića saznaju oni koji nisu zaboravili zavetne vrednosti.

Gospođa Ajdarić se rado odazvala pozivu. Bila je dirnuta pažnjom prema pokojnom ocu. Trudila se da se podrobno seti svega i da mi, u dugim elektronskim pismima, odgovori.

Ljubav prema pokojnom ocu kod nje je bila osenjena nečim nebeskim i na neobičan, u dubinu ljudske duše skriven način, podsećala me na ljubav Svetog Save prema starom Nemanji, monahu Simeonu, kome je sin, videći ga razočaranog što se više ne može mladićki podvizavati, upućivao reči utehe. Govorio je Sava ocu svom da se ne boji što ne može dugo da stoji na službama, da strogo posti, da metaniše,… jer je on, najmlađi sin županov, njegov post i stajanje i klanjanje. Pošto ga je poslušao i došao na Svetu Goru, neka Gospod dušu Simeonovu od Save traži. Tako je i Ivanka Ajdarić živela svojim ocem i za svoga oca, želeći da ono što je u njoj od roditelja ostalo pokaže Srbiji, za koju je Vujić podneo sva svoja raspeća i u čije je vaskrsenje čvrsto verovao.

A onda mi je stiglo elektronsko pismo Ivankine kćeri Ivone, koja me je obavestila da se njena majka, težak srčani bolesnik, posle operacije koja nije uspela da je telesno obnovi, upokojila 31. decembra 2011, šezdeset godina nakon očevog prelaska s one strane Granice. Osetio sam, po ko zna koji put, svu istinitost reči Svetog Jovana Kronštatskog: „Nema mesta za slučajnost u carstvu Svemogućeg Boga.“ Zar je bilo slučajno što smo stupili u prepisku na ishodu njenog života, prožetog ljubavlju prema ocu i otadžbini? Zar je bilo slučajno što smo se, eto, sreli duhom, iako se nismo videli? Znao sam koliko joj je radosti doneo članak o čoveku iz čijih je bedara (ali i duha) poticala, i deo našeg razgovora objavljen u avgustovskom broju časopisa „Geopolitika“. Čini mi se da je mogla mirno da ode, pogotovo kad sam joj javio da ću, ako Bog da, sačiniti jedan zbornik članaka Vujićevih. I nadam se da se u Ocu sviju nas srela sa svojim ocem, najnežnijom uspomenom koju je nosila kao popudbinu.

DOSTOJAN PROUČAVANJA

Vladimir Vujić je čovek čije je delo dostojno proučavanja. Ideološka ostrašćenost prošlosti mora ustupiti mesto naučnoj objektivnosti. Nasleđe srbske filosofije nije stvar s kojom se treba igrati ideoloških igara. Ne treba zaboraviti da je Vujić bio hrišćanski intelektualac, jedan od onih koji su smatrali da je Hristos Logos čoveka i sveta ili, ako bismo tu grčku reč preveli onako kako je vladika budimski Danilo smatrao da treba, Smisao čoveka i sveta. U pismu jednom sebi bliskom čoveku uoči Božića 1934. Vujić je dao savet našim intelektualcima na putu Svetog Save, ispovedajući, ali kao program života i rada, svoju ličnu veru:

„Dragi moj Milorade,

Primi moje najsrdačnije želje za praznike Hristova rođenja. I posred teškog života i mučnih i isprepletanih puteva kojima prolaziš po Proviđenju (‘jer nijedan vrabac…’) i koji su izvanredno teški — želim ti da imaš u umu svom svega jedno: ko pretrpi do kraja, blago njemu. Mi se mnogo trudimo, i mučimo, i petljamo, i nerviramo i radimo mnogo štošta i svašta, pa ipak, ti bar to znaš, ostaje Njegova reč, mirna, pouzdana, uvek tačna i uvek primenjiva: ‘Mnogo se trudiš — a samo je JEDNO potrebno.’ Hvala ti mnogo što si meni i za mene pisao u poslednjim pismima, a po dobrom srcu tvom i po iskrenoj dobronamernosti tvojoj. Imaš pravo: i ja mislim da je teže nama, prekaljenim i izmučenim intelektualcima, sa brdima i tovarima naučenoga i promišljenoga, teže nego bogatašu, ući u carstvo nebesno. Onaj mladić je setno i ćutke otišao ne mogav pregoreti bogatstva svog i navika materialnih; koliki i koliki intelektualac isto tako, i kad pita i kad hoće, okrene se i vrati u drage navike svog intelektualnog praznoslavija i svoje SUJETE (jer je to glavno). I na ishodištu puta koji vodi, za neke, kroz verovanje — odista čekaju ‘mistike’. No meni izgleda (neka bi Bog dao da je tako) da sam obišao te ‘mistike’, i masonske, i spiritističke, i svakojake druge ‘sofije’, i antropo- i teo-; i da sam u DOŽIVLJAJU LIČNOM u svojoj VERI ušao u samu mistiku koja i jeste srž i suština svake vere prave. Ona je za mene mir o kome je rečeno: Mir svoj dajem vam, mir svoj ostavljam vam. U tom miru — sve se razrešava i sve postaje prosto: i nevolje oko nas i sa nama, kuća, brige, deca, rad, zli ljudi i kobne prilike, sva sumnje i sva mučenja, sva traženja i sva lutanja. Kada se sa knjiga i rada na knjigama (koji smatram za hleb korisnim kao i sv. Pavle svoje šatore) vratim na Jevanđelja i pročitam samo jednu reč Njegovu, odmah sve postaje prosto, pouzdano, tako ljudski sigurno i mirno, i tako sve JASNO. Mir taj i blagoslov Njegov želim ti od srca, sa svima tvojima, od svih nas, tvoj Vlada.“

Takav čovek je umro izgnan iz voljene otadžbine, kojoj je posvetio život, a godinu njegove smrti tek sada konačno saznajemo. Od onoga što je uradio, posle Drugog svetskog rata ponovo je preštampana „Sputana i slobođena misao“ (kod izdavačke kuće „Algoritam“ i u Zadužbini manastira Hilandara u Beogradu), a višekratno je preštampavana i Špenglerova „Propast Zapada“. Nadajmo se da će se potraga za Vujićem plodotvorno nastaviti.

Pred jesen 2011.

Autor teksta: Vladimir Dimitrijević Izdavačka kuća Catena Mundi Beograd, 2012

                                                             …

Autor Vujić, Vladimir Autor Vujić, Vladimir Naslov Sputana i oslobođena misao : ogledi / Vladimir Vujić Vrsta/sadržaj tыpe of material knjiga Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zadužbina svetog manastira Hilandara, 2006 (Beograd : Finegraf) Ostali autori Miljković, Aleksandar A.Mojsije, arhimandrit Fizički opis 274 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Srpska misao Napomene Tiraž 500 Str. 5: Pozdravno slovo / arhimandrit Mojsije Str. 11-58: Ogled o Vladimiru Vujiću i njegovom delu / Aleksandar A. Miljković Napomene i bibliografske reference uz tekst ISBN 86-7768-022-5 (broš.) Predmetne odrednice Vujić, Vladimir, 1886-1944

Dodatne informacije

Autor

Godina

Izdavač

Jezik

Nova/Polovna

Povez

Stanje (ocena od 1 do 5)