RIMSKA KURIJA I JUŽNOSLOVENSKE ZEMLJE OD XVI DO XIX VEKA, Jovan Radonić

3.800,00 дин.

RIMSKA KURIJA I JUŽNOSLOVENSKE ZEMLJE OD XVI DO XIX VEKA

Autor: Jovan Radonić

Izdavač: Catena mundi, Beograd, 2017

Na zalihama

Dodaj na listu želja
Dodaj na listu želja
Kategorija: Oznake: ,

Opis

Izuzetno retka i dragocena knjiga Jovana Radonića, Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka, najtemeljnija studija o unijaćenju Srba.

Detaljan opis svih akcija Rimske kurije na unijaćenju pravoslavnih Južnih Slovena od XVI do XIX veka. Jovan Radonić otkriva kako su pape htele da preko Crne Gore i Albanije prodru u srce srpske Crkve – Pećku patrijaršiju, kako su na silu unijatili Srbe u Žumberku i Banatu, ali i kako su Grci doprineli gašenju Pećke patrijaršije.

Na osnovu vrlo malo poznatih italijanskih i latinskih dokumenata saznajte:

– Ko je od srpskih vladika i mitropolita prihvatio uniju?

– Kako su pape štitile Albance?

– Zašto je unija uspela u Ukrajini a nije u Srbiji?

– Šta je plan Vatikana za srpski narod?

– Kako su Srbi morali da brane svoju Crkvu i od Vatikana i od Grka?

– Ko je trgovao srpskim robljem u XVII veku?

– Kada je hrvatstvo izjednačeno sa rimokatoličanstvom i sa kojim ciljem?

Jovan Radonić otkriva malo poznate detalje o prvim sukobima Srba graničara sa hrvatskom vlastelom, o poreklu Bunjevaca i Šokaca, sudbini Srba Krašovana, borbi grčkih vladika protiv srpske Crkve, kao i o akciji brisanja srpskih svetaca iz crkvenog kalendara.

Ovo je i dalje jedina obimna studija o istoriji unijaćenja svih srpskih zemalja. Izuzetno retka knjiga čiji je tiraž imao zagonetnu sudbinu: od navodno odštampanih 2000 primeraka svega 30-ak ukupno je dostupno u bibliotekama širom Srbije.

 

Godine 1950, u izdanju Srpske akademije nauka, pojavila se studija istoričara Jovana Radonića Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka.

Do dana današnjeg, to je jedna od najznačajnijih studija o odnosu papstva prema pravoslavnom Srpstvu. Rađena po najboljim izvorima (pre svega, izvorima same Rimske kurije), ona nas, kada je pažljivo pročitamo, budi iz intelektualnog i moralnog dremeža, kome smo tako skloni. Njena argumentacija je ubedljiva, stil kojim je pisana klasičan, zaključci koji se nameću neizbežni. Koje god mesto u knjizi da se nađe, ima šta da se pročita.

Recimo, period kojim se knjiga otvara počinje saopštavanjem stanovišta moćnog kardinala Roberta Belarmina (1542–1641), koji, u svom traktatu protiv jeretika, tvrdi da je papa bezgrešan i da njegovi sledbenici moraju da ga slušaju čak i ako bi tvrdio da je porok dobar, a vrlina loša. Onda nam biva jasno kako se sve kasnije odvijalo – papini sledbenici u nas su prečesto verovali da je vrlina porok i obratno. Zato su im i ustaška klanja delovala kao borba protiv „mrskog, šizmatičkog Bizanta“.
U drugoj polovini 16. veka pape su se veoma zainteresovale za Balkansko poluostrvo, pa Pije Peti misiju unije na Balkanu poverava učenom biskupu Bonifaciju Stefanoviću Drakolici, koga je već slao na dvor ruskog cara Ivana Silnog. Papa Klement Osmi nudi uniju patrijarhu pećkom Jovanu i Srbima, i obećava pomoć u borbi protiv Turaka: ali, kako kaže Radonić, „njima stalo beše da iskoriste pomoć zapadnjaka, da bi se oslobodili, dok su zapadnjaci, osobito papa, želeli da se pomoću Srba utvrde u zapadnoj polovini Balkana i te krajeve pridobiju za uniju. I Srbi, i zapadne sile gledali su jedni druge da nadmudre“; i još: „S obzirom na tešku situaciju u Turskoj, patrijarh je tražio od pape novčanu pomoć, ali se iz papina držanja jasno videlo da se patrijarh toj pomoći može nadati samo onda, ako bude pristao na uniju“.

Srbi, čak i ako su bili u trenutnom sukobu sa nekim od svojih crkvenih poglavara, nisu pristajali na uniju. Radonić veli za Paštroviće početkom 17. veka: „Nadbiskup je hteo i želeo da iskoristi u interesu unije zategnute odnose Paštrovića sa patrijarhom Jovanom/…/“

 

Papski vizitator Petar Masarek odgovara pismom na interesovanje vatikanske Kongregacije za propagandu vere i ukazuje da su Srbi „uporni u veri zbog neznanja i prostote“, „mrze ljude rimskoga zakona i da se ne mogu preobratiti (sono incorvertibili) podržavani u tome od svojih episkopa, monaha i sveštenika“. Radonić veli: „Rimska crkva, naglašava Masarek dalje, izgubila je mnogo uvođenjem novoga, Grigorijanskog kalendara i time navukla na sebe još veću mržnju pravoslavnih Srba. Latini su, kažu oni, izmislili novi zakon, protivan božjim i naredbama svetih otaca. Masarek ovo ističe naročito stoga, što su mu stari ljudi katolici u ovim krajevima govorili, da bi Srbi i Bugari bili bolje raspoloženi prema latinskoj crkvi kada bi i pokretni i nepokretni praznici padali u isto vreme“.

U maju mesecu 1627. godine, Kongregacija donosi akt kojim se traži da se prevericama od pravoslavnih ne nameće latinski obred, nego da se zadrži grčki. Suština je u prevari – dogmatska krivotvorina se ubacuje u čokoladnu oblandu tradicionalnog rituala.
Sredina 17. veka bila je period snažnog delovanja papskog misionara Leonardija, koji je pokušao da zavrbuje cetinjskog vladiku Mardarija. O razlozima Mardarijeve sklonosti uniji Radonić beleži: „Episkop Mardarije, u pregovorima s Rimom oko unije, rukovodio se poglavito materijalnim interesima. U predstavci, upućenoj Kongregaciji preko svojih delegata, tražio je da mu se odredi ista ona plata koju imaju katolički biskupi u Turskoj“. Leonardi je verovao da će preko Mardarija upecati mnoge duše za „Petrovog naslednika“, pa je predalagao da Rim štampa bogoslužbene knjige i trebnik na crkvenoslovenskom, ali u skladu s papskim doktrinama. Gordi Leonardi, izučavajući život pravoslavnih Srba u Crnoj Gori i Primorju, ističe (naravno!) neznanje sveštenika i naroda, njihovo nepoznavanje molitava i zapovesti Božjih, retku ispovest; ali, naglašava da strogo poste i da (opet iz neznanja, po Leonardiju!) mrze latinsku veru, smatrajući razlike u obredima razlikama u veri. Zato treba ispraviti njihove bogoslužbene knjige i poslati im fratre koji drže post, jer će to pridobiti mnoge „šizmatike“.
Na unijaćenju Srba radio je i barski nadbiskup Andrija Zmajević, poreklom od crnogorskih preverica; on je nastojao je da ubedi patrijarha Arsenija Čarnojevića da prizna papinu vlast. Iako je izvestio svoje nadređene da je patrijarh bio ljubazan, pa čak i da se slagao sa njim oko papinog prvenstva, vrlo brzo se ispostavilo da nije i ne može biti tako. Skopski nadbiskup Petar Bogdani 1678. se žali, kako kaže Radonić, da „šizmatički“ patrijarh Arsenije „goni katolike /…/ da žanju njegove njive, postupa oholo i tiranski prema katoličkom kliru da bi ga, na kraju krajeva, primorao da prihvati šizmu“. Radonić uočava da su arbanaški biskupi,stric i sinovac, Andrija i Petar Bogdani, pokazivali prema patrijarhu Arseniju i njegovoj pastvi mržnju koja nije bila samo verska, nego i nacionalna.

Mnogo se radilo i protiv pravoslavnih u Dalmaciji. Tako je dominikanac sa ostrva Hiosa, Petar Kalomata, poručivao Mlečanima da ne dozvole Srbima da imaju svog episkopa. Zašto? Radonić piše: „Ako bi se, kaže on, dopustilo da pravoslavni (šizmatici) u Dalmaciji dobiju svoga episkopa, propala bio ne samo svaka nada da će se srpski Morlaci izvesti na dobru svetlost, nego bi tokom vremena Morlaci rimskoga zakona prihvatili pravoslavlje, smatrajući da je ono bolje od rimokatoličke vere, kada vide da i sam dužd ide na ruku pravoslavlju“.

Dubrovčani su, u toku čitavog Srednjeg veka, imali izvrsne veze sa Srbijom Nemanjića, i potpunu slobodu veroispovesti. A kakav je bio odnos Dubrovačke republike prema Srbima, opisuje Radonić: „Iako ih je bilo vrlo malo, dubrovački Senat pazio je vrlo bodro da se Srbi naseljavaju u što manjem broju na teritoriji Republike. Pitanje pravoslavnih u Dubrovniku naročito akutno beše za vreme pregovora Dubrovačkog senata sa grofom Aleksijem Orlovim, glavnim komandantom ruskim u Mediteranu, u proleće 1775. Dubrovčani, kraj sve teške situacije u kojoj su se nalazili, nisu nikako hteli dopustiti podizanje pravoslavne crkve u samome gradu Dubrovniku, kako su tražili Rusi. Najzad, Senat je pristao da ruski konzul može imati u svome dome pravoslavnu kapelu za članove konsulata i ruske podanike/…/“

Za to vreme, Marija Terezija i njen grof Koler, po Radoniću, ukidaju svece u srpskom kalendaru 1776, pokušavaju falsifikovanje katihizisa, zabranjuju sahranu pokojnika oko hramova i u portama. Srbi u vojnoj službi Beča se bune i ne dozvoljavaju da ih iko odvoji od vere. Njihov poglavar, mitropolit Vićentije Jovanović Vidak, pridružuje se svom narodu u odbrani njegovih legitimnih prava. Bečke vlasti bile su gnevne na Vidaka, ali on nije odustajao.

Mitropolit Stefan Stratimirović je Vidakovu borbu nastavio. Dva puta ga je primao car Jozef, optužujući Srbe za vezu sa Rusijom zbog čega on, Habzburg, podstiče uniju, bez koje se, navodno, Srbi ni ne mogu spasiti. Arhimandrit Josif Rajačić, postavši dalmatinski episkop, vodio je veliku i odlučnu borbu protiv akcije unijatskog biskupa Smičiklasa, pa je u Šibeniku otvorio pravoslavnu bogosloviju. Borbu je nastavio i kao poglavar Srpske Crkve u Austrougarskoj. Godine 1900, otpočela je, s blagoslovom Vatikana, velika klerikalizacija Hrvatske, s ciljem da se jaz između Srba i Hrvata trajno produbi. Godine 1912, bečki dvor, koji je spremao rat protiv Kraljevine Srbije, ukinuo je centralne vlasti srpske autonomije. Mađari su postavili ogromne prepreke podizanju pravoslavnih narodnih škola. Jednim potezom pera poništene su srpske privilegije, krvlju stečene još u 17. veku. Ali, bio je blizu i čas oslobođenja; Srbi se nisu predavali vekovnom neprijatelju, koji je krvavim zločinima 1914, u Mačvi i drugde, pokazivao lice svoje tobožnje „uljudbe“ (civilizacije).

Kada je Beč okupirao Bosnu i Hercegovinu, Srbi su opet bili na udaru. Nisu se predavali: „U borbi s rimokatolicizmom, pravoslavni Srbi kao da su mutno osećali da je odbrana vere u isto vreme odbrana njihove narodnosti, vekovnih običaja i tradicija“, kaže Radonić. Beč je, radi kolonizovanja Bosne i Hercegovine, počeo da naseljava Nemce, Poljake, Čehe, rusinske unijate, i svuda je dovodio svoje fratre i časne sestre da bi pospešio pokatoličavanje donedavno čisto srpskih krajeva. U tome nije uspeo, pa je, posle Vidovdana 1914, otpočeo da huška šuckorski, antipravoslavni ološ na masovne zločine protiv Srba, a naročito protiv njihovog junačkog sveštenstva.

Poraženi su. Austrougarska je nestala.

Srbi su ostali „neobrativi“ u papsku veru.

Radonićeva knjiga je svedočenje o tome.

Zato je, svim srcem, preporučujemo svakom srpskom domu kao delo koje će nas uvek podsećati na to ko smo, šta smo i kuda idemo. – Vladimir Dimitrijević/Srbin.info

Autor Radonić, Jovan, 1873-1956 Autor Radonić, Jovan, 1873-1956 Naslov Rimska kurija i južnoslovenske zemlje : od XVI do XIX veka / Jovan Radonić Vrsta/sadržaj tыpe of material knjiga Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Catena mundi, 2017 (Pirot : Pi-press) Ostali autori Ekmečić, Milorad Fizički opis 575 str. : ilustr. ; 30 cm Napomene Tiraž 1.000 Registar ISBN 978-86-6343-082-2 Predmetne odrednice Kongregacija za propagandu vere (Vatikan) – Misionarstvo – Jugoistočna Evropa – 17v-19v Rimokatolička crkva – Jugoistočna Evropa – 16v-19v Vatikan – Prozelitizam – Južnoslovenske zemlje – 16v-19v

Dodatne informacije

Autor

Godina

Izdavač

Jezik

Nova/Polovna

Povez

Stanje (ocena od 1 do 5)