Opis

Izabrana dela Svetog vladike Nikolaja Velimirovića sadrže sledeća dela: Omilije, Reči o svečoveku, Niče i Dostojevski, Religija Njegoševa i Šekspir Svečovek.

Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine.Ostao je nedokučiva veličina, duhovni stub i uporište, najgenijalniji srpski besednik i bogoslov, najveći srpski crkveni pisac i mislilac.

Zbog izuzetne duhovne snage, rečitosti i velike mudrosti nazvan je “najplemnitijim vladikom XX veka”.Posle smrti, mošti vladike Nikolaja prenete su u manastir Lelić kod Valjeva.

 

NIKOLAJ VELIMIROVIĆ (Lelić, 05.01.1881 — Pensilvanija, 18.03.1956)

DETINJSTVO I ŠKOLOVANJE
Nikolaj je rođen 23. decembra 1880. godine. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz brdskog plemena Bjelopavlići, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena.

Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko “da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati”, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i “školovanog” čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.

Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio “sitan” i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.

Kao učenik Bogoslovije bio je uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao.

UČITELJ
Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio je škrofule od kojih je godinama patio. Po svršetku bogoslovije, je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista “Hrišćanski vesnik”, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.

STUDIRANJE
Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju.

Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom “Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve”.[1] Sledeću 1909. g. Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio (“filosofija Berklija”).

BOLEST I MONAŠENJE
Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909).
Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju “Religija Njegoševa”.

SUPLENT BOGOSLOVIJE
Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu n drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.

BESEDNIK
Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista “Prosveta”, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su “svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni”, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje.
Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz “Hrišćanskog vesnika” zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života.

MISIJA ZA VREME PRVOG SVETSKOG RATA U AMERICI I ENGLESKOJ
Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je “otac Nikolaj bio treća armija” za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.

EPISKOP ŽIČKI I OHRIDSKI
Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa Žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten na Ohridsku episkopiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu Goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći Nikolajev pastirski i duhovni rad u Ohridu i Bitolju, a zatim i u Žiči gde će biti vraćen 1934. godine, po želji Arhijerejskog Sabora i naroda. Tek kao episkop Ohridski i Žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pri tom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta Gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta Gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj.

DUHOVNA DELATNOST
Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima.[3]  Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarima i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji.  Nikolaj je bio umešan i u poznatu “Konkordatsku borbu”. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo “Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova ” (avgust 1937) u kojem se žali na “pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu” i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.

ZAROBLJENIŠTVO ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA
Kapitulacija stare Jugoslavije zatekla je Nikolaja u manastiru Žiči. Od prvih dana okupacije Vladika je, kao i manastir Žiča, delio sudbinu svoga naroda.  Nikolaj je uhapšen 1941. godine i odmah zatvoren u manastir Ljubostinju, a zatim je prebačen u zatvor u manastir Vojlovicu kod Pančeva i zatočen tamo zajedno sa Patrijarhom Srpskim Gavrilom Dožićem, strogo kontrolisani oružanom nemačkom stražom. (Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev “Molbeni kanon i Molitva” Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate “Tri molitve u senci nemačkih bajoneta”, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču).
14. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau, gde su oni ostali do decembra 1944. godine kada su ih Nemci oslobodili. Patrijarh se vratio u zemlju, dok je Nikolaj emigrirao u Ameriku.

AMERIKA
Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je i putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela “Kasijana”, “Zemlja Nedođija”, “Žetve Gospodnje”, “Divan” i njegovo poslednje, nedovršeno delo “Jedini Čovekoljubac”. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u Starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike.

PRENOS MOŠTIJU U SRBIJU
Mnogo godina posle smrti njegovi posmrtni ostaci su preneti iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. Sahranjen je u maloj crkvi u Leliću, koja je njegova zadužbina.

KANONIZACIJA
Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravolsavne crkve u maju 2003. proglašen je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove “Dom sv. vladike Nikolaja” i u kojoj preko leta borave učesnici “Mobe”.

KONTROVERZE
Velimirovića mnogi danas smatraju kontroverznom ličnošću. U knjizi, “Kroz tamnički prozor”, koju je pisao tokom zarobnjeništva u Dahau, za rat optužuje nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje:
Vikicitati “To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova Đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu pod gnevom i bilo je naznačeno na njemu da nije za objavljivanje. Krajem 1980-ih na insistiranje episkopa Amfilohija Radovića ignorisana je preporuka Nikolaja i knjiga je izdata u štampu[traži se izvor].  Vladika Nikolaj je za vreme Drugog svetskog rata pomogao u spasavanju jedne jevrejske porodice (Nojhaus) od Nemaca[traži se izvor]. Godine 1937. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom “Nacionalizam Sv. Save”. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su ideje Svetog Save o narodnoj veri i crkvi, rekavši da je njegov poduhvat obrazovanja narodne pomesne crkve sličan pokušaju Adolfa Hitlera da napravi nemačku nacionalnu crkvi. Sa druge strane, krugovi u Crkvi su isto osporavali autentičnost knjige “Kroz tamnički prostor”, ili barem dela knjige, naročito one gde se napadaju Evropa, Velika Britanija i posebno Jevreji. Sama knjiga štampana je prvi put u srpskoj dijaspori u Lincu, Austriji, 1981. godine, 25 godina posle smrti vladike Nikolaja, dok sam vladika Nikolaj nigde ne pominje to delo. Ostaje otovoreno da li je vladika zaista napisao knjigu, ili dela knjige, ili da li je knjiga odnosno dela knjige falsifikat danas još nepoznatog porekla. Tako npr. za takozvanu besedu vladike Nikolaja nad odrom Dimitrija Ljotića sam episkop Atanasije Jevtić je osporavo njenu autentičnost. http://www.vidovdan.org

DELA:
Vera svetih , Teodul, i Srpski narod kao Teodul, Emanuil, Indijska pisma, Molitve na jezeru, Moje uspomene iz Boke, Iznad Istoka i Zapada, Cvetnik, Agonija crkve, Duša Srbije,  Duhovni preporod Evrope, Iznad greha i smrti, Reči o Svečoveku, Nauka o zakonu, Simvoli i signali, Nekrolozi, Jedini Čovekoljubac, Kroz tamnički prozor (nesigurno autorstvo), Prvi zakon Božiji, Tragedija Srbije, Ustanak robova, Rat i Biblija, O Svetom Savi, Kasijana, Divan, Religiozni duh Slovena, Slovenski revolucionarni katolicizam,
Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše, Knjiga o Isusu Hristu, Religija Njegoševa, Vera i nacija, Carev zavet, Kosovo i Vidovdan, Novi ideal u vaspitanju, Nove besede pod gorom, Zemlja Nedođija, Božije zapovesti, Srednji sistem, Omilije, Misionarska pisma, Mesto Srbije u svetskoj istoriji, Srbija je mala Amerika, O Pravoslavlju, Srbija u svetlosti i mraku, Ljubostinjski stoslov, Mali misionar, Život Sv. Save, Žetve Gospodnje, Duhovna lira, Ohridski Prolog, Molitve, Pesme molitvene, Rajska piramida, Oče naš kao osnova društvenog života, Rođenje Hristovo, Vaskrsenje Hristovo “Objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena.”

Autor Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 Autor Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 Naslov Izabrana dela / sveti vladika Nikolaj Velimirović Vrsta/sadržaj tыpe of material knjiga Jezik srpski Godina 2014 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Leo commerce, 2014 (Valjevo : Topalović) Ostali autori Delić, Bosiljka Fizički opis 796 str. ; 25 cm Zbirka Biblioteka Riznica / [Leo commerce] Napomene Tiraž 500Str. 5-9: Nikolaj Velimirović / Bosiljka Delić. Sadržaj Omilije ; Reči o Svečoveku ; Niče i Dostojevski ; Religija Njegoševa ; Šekspir Svečovek. ISBN ISBN 978-86-7950-118-9 (karton)