SRPSKA BIBLIOGRAFIJA, Stojan Novaković

980,00 рсд

SRPSKA BIBLIOGRAFIJA
Autor: Stojan Novaković
Izdavač: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2001

Availability: In stock

Dodaj na listu želja
Dodaj na listu želja

Opis

Portret Stojana Novakovića koji je naslikao Uroš Predić

Stojan Novaković (Šabac, 1842 — Niš, 1915), književnik, naučnik i prevodilac, istovremeno diplomata i političar, i akademik, rođen je 13. novembra 1842. godine u Šapcu, pod pravim imenom Kosta, koje je dobio na krštenju. Preci njegovi su, najverovatnije, početkom 19. veka, doseljeni iz Trebalja u Hercegovini. Otac Jovan, koji je rođen 1812. godine u Šapcu, bio je siromašni stolar. Oženio se Šapčankom Janjom, sa kojom je imao troje dece: sina Kostu i kćeri Ljubicu i Jelenu. I Jovan i Janja su bili dugovečni i doživeli su duboku starost.

Detinjstvo je Kosta proveo u Šapcu, u današnjoj Masarikovoj ulici, nedaleko od raskrsnice sa ulicom Braće Nedića. U Šapcu je završio škole koje je, u ono vreme, tu bilo moguće završiti — osnovnu i Nižu gimnaziju. O školovanju u osnovnoj školi nema sačuvanih podataka, dok je Šabačku gimnaziju pohađao od 1853. do 1857. godine i bio među najboljim đacima.

U vreme njegovog gimnazijskog školovanja, najistaknutiji profesori Šabačke gimnazije bili su Stojan Bošković, istoričar i prevodilac, potonji profesor i rektor Velike škole, ministar prosvete i diplomatski predstavnik, i Jovan Ilić, tada već afirmisani pesnik. Oni su odmah zapazili darovitog učenika i imali znatnog uticaja na Kostin dalji razvoj i formiranje. Za nastavak Kostinog školovanja posebno se založio profesor Bošković, koji je, svojim autoritetom, uspeo da privoli siromašnog oca Jovana da pošalje sina u prestonički Beograd.

Višu gimnaziju u Beogradu Kosta je upisao 1857. godine. Živeo je u teškim uslovima i oskudici, izdržavajući se od blagodejanja (stipendije) i sopstvenog rada. Najviše je drugovao sa imenjakom Kostom Popovićem iz Ježevice, najdarovitijim učenikom generacije, sa kojim je, u početku, delio sobu u blizini Kalemegdana. Nešto docnije, da bi mogao više učiti i raditi, preselio se u oskudni sobičak u susedstvu, koji je, od nameštaja, imao samo jednu peć “bubnjaru”, krevet sklepan od grubih dasaka, sa slamaricom, i jedan sto.

Mada su stanovali odvojeno, imenjaci su se hranili “revenom od 35 groša, koje je svako mesečno ulagao”. Radili su kao ekspeditori Srpskih novina, tri dana sedmično, i za to dobijali po jedan cvancik nedeljno. Delimično su se ispomagali i prevođenjem. Iz beležaka Koste Popovića saznajemo da je njihove prevode Oberona i Mališe, u martu 1859. godine, otkupio izvesni Aleksa Popović.

U novembru 1858. godine, gimnazijalci Popović i Novaković pokrenuli su rukopisni list Ocenitelj, koji je izlazio četvrtkom i nedeljom, u dane kad u školi nije bilo nastave. Ubrzo su im se pridružili i drugi nadareni drugovi.

U novembru naredne godine, mladi Novaković je bio među osnivačima Đačkog književnog (učenogdruštva, koje je pred svoje članove, potonje istaknute kulturne i javne radnike, postavilo veoma visoke zahteve — svaki je nedeljno morao predati bar po jedan tabak prevoda ili originalnog rukopisa.

Đačko učeno društvo ugasilo se u junu 1861. godine, pošto je održalo 46 redovnih sednica, na kojima je čitan veliki broj đačkih radova i vođene o njima žučne rasprave.

Kao prevodilac, mladi Novaković se iskazao već u VI razredu Gimnazije, pošto je, u zemunskoj Podunavci, 1858. godine, objavio svoje prve prevode — Metastazio i Arapi u pustinji.

Počeci njegovog književnog rada vezani su za rukopisni Ocenitelj i Đačko učeno društvo. U Ocenitelju je “objavio” prve pesme, kritike i novele, a na sastancima Društva, pored pesama i novela, čitao je svoje prevode iz publicistike i književnosti.

Završivši Gimnaziju Novaković se, 1860. godine, upisao na pravni odsek Liceja, koji je, na profesorskim mestima, imao istaknute naučne radnike onoga vremena: Josifa Pančića, Janka Šafarika, Ćuru Daničića i druge. Od njih, presudan uticaj na Novakovića imao je tridesetpetogodišnji Daničić, koji je znao da zapazi sklonosti i sposobnosti svojih studenata i da ih podržava i usmerava u radu, čak i kad završe školovanje na Liceju.

U toku studija Novaković se, 1862. godine, priključio opštoj modi toga vremena i umesto “nesrpskog” imena Kosta, uzeo “srpsko” — Stojan.

Studije na Liceju okončao je 1863. godine i odmah stupio u državnu službu. Za početak, dobio je činovničko mesto u Ministarstvu finansija, da bi uskoro postao pisar u Državnoj štampariji.

Godine 1864. oženio se Jelenom, kćerkom Jovana Kujuncića Valjevca, nekad terzije, a sada imućnog čoveka, i sestrom svog dobrog prijatelja Milana Kujunxića, preko koga je nevestu i upoznao. Njemu je bilo 22, a Jeleni manje od 20 godina.

Naredne, 1865. godine, postao je suplent, a od 1866. i profesor Prve beogradske gimnazije, u ono vreme samo Beogradske gimnazije.

U decembru 1865. godine, Novaković je postao redovan član Srpskog učenog društva. Predlog je obrazložio predsednik Društva Jovan Gavrilović i on je jednoglasno prihvaćen. Već u aprilu 1866. postao je “perovođa” u Odseku za nauke literarne, jezikoslovne i moralne, a u januaru naredne godine, jednoglasno je izabran za sekretara Srpskog učenog društva. Zastupa Društvo na otvaranju Jugoslovenske akademije u Zagrebu i na otkrivanju spomen-ploče Dositeju Obradoviću u Čakovu, 1867. godine.

Ubrzo je, 1869. godine, iz Prve beogradske gimnazije premešten za bibliotekara Narodne biblioteke i kustosa Muzeja u Beogradu. U tom svojstvu, 1872. godine je putovao u Berlin, Lajpcig, Beč, Grac i Prag, radi upoznavanja organizacije rada inostranih biblioteka i muzeja. Nedugo zatim, u septembru iste godine, postavljen je za profesora Visoke škole, umesto smenjenog Jovana Boškovića. Istovremeno, postao je i nastavnik srpskog jezika i književnosti maloletnom Knezu Milanu.

Novaković u karijeri brzo napreduje. Već u aprilu 1873. godine postao je ministar prosvete u kabinetu Jovana Ristića. Sa nešto više od 30 godina, uplovio je u nemirne političke vode. “Ministrovao” je prvi put nepunih sedam meseci, do 22. oktobra iste godine. Drugi put je imenovan za ministra prosvete i crkvenih poslova, posle pauze od mesec dana, 25. novembra 1873. godine, i ovoga puta je na toj dužnosti proveo nepunih 11 meseci. U periodu od 1875 — 1880. godine, ponovo je profesor na Velikoj školi, da bi, 19. oktobra 1880, po treći put bio izabran za ministra prosvete; ovoga puta, prosvetni resor je vodio nepune tri godine. Kad se sve sabere, na dužnosti ministra prosvete Novaković je proveo ukupno pet godina i četiri i po meseca.

Godine 1880. Novaković je bio jedan od osnivača Napredne stranke; posle Garašaninove smrti, bio je lider ove Stranke.

Pod jurisdikciju Ministarstva prosvete i crkvenih poslova, pored crkve, potpadali su: osnovne škole, gimnazije i realke, učiteljske škole, Bogoslovija, Velika škola, Narodna biblioteka, Muzej, Državna štamparija i Narodno pozorište.

Na dužnost ministra prosvete i crkvenih dela, Novaković je stupio čvrsto rešen da unapredi rad prosvetnih i kulturnih institucija. Sa tim ciljem, za vreme njegovog “ministrovanja”, donet je impozantan broj zakona i zakonskih propisa, od kojih spominjemo samo najznačajnije: Zakon o osnovnim školama (1882), Zakon o učiteljskim platama (1881), Izmene i dopune Zakona o ustrojstvu gimnazija (1873, 1881. i 1882.), Zakon o regulisanju plata profesorskih (1875), Izmene u Zakonu o ustrojstvu učiteljske škole (1881), Zakon o nadziravanju škola (1881), Izmene u Zakonu o ustrojstvu Bogoslovije (1873), Izmene Zakona o ustrojstvu Velike škole (1873, 1880), Zakon o Narodnoj biblioteci i Muzeju (1881), itd.

Zakon o osnovnim školama iz decembra 1882. godine, rađen je veoma pažljivo i bio je mnogo cenjen i hvaljen, pre svega od prosvetnih radnika. Zakonom je ograničeno vreme trajanja osnovnog školovanja na šest godina, a pohađanje nastave je postalo obavezno; svaka škola je morala imati svoju knjižnicu i zbirku nastavnih sredstava. Zakonom o učiteljskim platama znatno je popravljen socijalni i materijalni položaj učitelja, čije su prinadležnosti dobrim delom vezane za rezultate rada.

Reforma gimnazija usledila je u decembru 1873. godine. Gimnazijsko učenje je produženo sa šest na sedam godina, zaveden je prijemni ispit iz srpskog jezika, istorije, računa i zemljopisa, a takođe je uveden i ispit zrelosti. Materijalni položaj profesora srednjih škola, Velike škole i Vojne akademije znatno je popravljen i ovakvo stanje je ostalo sve do 1898. godine.

Godine 1873, po Novakovićevom nalogu, otvoreno je drugo odeljenje Bogoslovije, koje je imalo zadatak da sprema učitelje i sveštenike za srpske zemlje pod turskom vlašću. Prethodne godine, usvojen je Zakon o uređenju svešteničkog stanja, kojim je znatno popravljen materijalni položaj sveštenika, pre svega seoskih. Umesto bira u kukuruzu, sada je sveštenik od svake poreske glave dobijao po dva dinara godišnje.

Godine 1881. Novaković je došao u sukob sa mitropolitom Mihailom. Sukob je okončan Mitropolitovim razrešenjem, ali se na tome nije stalo. Pošto su sve vladike stale na stranu Mitropolita, Novaković je, uz pomoć Karlovačke patrijaršije, uspeo da promeni i ceo Arhijerejski sabor.

Novakovićeva aktivnost u vezi sa Velikom školom ogleda se u otvaranju nekih novih katedri, drugačijem grupisanju nauka i potenciranju učenja stranih jezika.

Zakonom o Narodnoj biblioteci i Muzeju, određeno je da Bibliotekom rukovodi bibliotekar, a Muzejem profesor arheologije, koji je istovremeno i čuvar (kustos) Muzeja. Ustanovljen je Odbor, čije članove bira zbor profesora Velike škole, a koji se brine o načinu korišćenja knjižnog fonda i muzejskih zbirki.

Smatrajući da je u prosvetno-kulturnoj sveri obavio najznačajnije poslove, Novaković se posvetio drugim poljima delovanja. Godine 1883, on je član Državnog saveta, a 1884. ministar unutrašnjih poslova u Garašaninovoj vladi, ali je već iduće godine dao ostavku jer mu se činilo da Garašanin isuviše popušta, kako Kralju Milanu, tako i stranim bankama. Nakon toga, ponovo je postao član Državnog saveta. Oktobra 1886. godine, Kralj Milan ga je postavio za poslanika u Carigradu, što je Novaković sa oduševljenjem prihvatio i na toj dužnosti postigao značajne rezultate. Već do kraja 1886. godine, na osnovu međunarodnog prava, zaključio je privremenu konzulsku konvenciju sa Turskom. Naredne godine, otvorio je naše konzulate u Solunu i Skoplju, čime je omogućen aktivniji rad među srpskim življem na teritorijama pod turskom upravom. Godine 1888. uspostavljen je železnički saobraćaj sa Turskom, preko Ristovca i Caribroda; iste godine, stupio je na snagu i naš prvi trgovinski ugovor sa Turskom. Novaković se starao i o otvaranju srpskih škola u Makedoniji, sa našim nastavnicima i uxbenicima. Po njegovim uputstvima, u Carigradu je štampan kalendar Golub, kao i jedan makedonski bukvar, čija je trećina bila na srpskom jeziku. U Carigradu, Solunu i Skoplju, uz saglasnost turskih prosvetnih vlasti, otvaraju se srpske knjižare i prodaju srpske knjige.

Posle ove uspešne misije, Novaković se vratio u Beograd početkom 1892. godine i ponovo se posvetio unutrašnjoj politici zemlje. Kada muje, 22. juna 1895. godine, Kralj Aleksandar ponudio da sastavi naprednjačku vladu, odmah je podneo i svoj program pisan u formi memoranduma, u šest tačaka. Naprednjačka vlada je izvršila konverziju državnih dugova i onemogućila Carigradsku patrijaršiju da postavi Srbina za vladiku u Prizrenu. Naprednjačku spoljašnju politiku, koja je dotle bila austrofilska, Novaković je načinio rusofilskom. Krajem 1896. godine odstupio je sa vlasti, a odmah potom i Naprednjačka stranka se rasturila. Razloge Novakovićevog odlaska sa vlasti treba tražiti u stalnim zakulisnim borbama Kralja Milana i Kraljice Natalije, pri čemu ni Aleksandar nije ostajao po strani.

Krajem 1897. godine, Novaković je ponovo postavljen za poslanika u Carigradu, gde je nasledio neuspešnog dr Vladana Đorđevića. Zbog izmenjenih okolnosti, sada Novakovićem nisu bili zadovoljni ni u Beogradu ni u Carigradu, nalazeći “da je krut, da sa Turcima zateže i da mnogo popuje”. Stoga je, u martu 1900. godine, premešten za poslanika u Pariz, gde se zadržao samo nekoliko meseci. Bio je nezadovoljan, jer mu se činilo da u Parizu nema šta raditi. Na sreću, jedva se smestio u Poslanstvu, a već su ga pozvali u Beograd, gde mu je Kralj Aleksandar dao uputstva za poslaničku službu u Petrogradu. U Petrograd je stigao u jesen 1900. godine, ali se ovde više bavio knjigom i naučno-istraživačkim radom, nego diplomatijom. Sav se posvetio studijama o postanju Srbije, izvlačeći iz ruskih arhiva nove i nepoznate dokumente. Istovremeno, on savesno i odgovorno izvršava sve naloge i uputstva koji stižu iz Beograda.

Napustio je Petrograd, 1902. godine, razočaran i nezadovoljan. Za vreme aneksione krize, po treći put je upućen u Carigrad. Cilj njegove misije bio je da, putem neposrednih pregovora, privoli Tursku da ostane na pozicijama svog suverenog prava na Bosnu, koje je bilo zajemčeno Berlinskim ugovorom. No, zbog nepovoljnog međunarodnog rasporeda snaga, Novaković se vratio u Beograd neobavljena posla. Turska se odrekla svih svojih prava na Bosnu i Hercegovinu, uknjiživši na svoj konto dva i po miliona turskih lira. Međutim, Beč nije predvideo da austro-turski pazar neće priznati Rusija i Engleska, kao ni to da se Srbija umiriti ne može.

U februaru 1909. godine, Novaković je, u svojstvu predsednika, sastavio koncentracionu vladu svih stranaka, koja je morala rešiti spor koji je nastao između Srbije i Austrije povodom aneksione krize. Već u martu iste godine, pod “prijateljskim pritiskom iz Berlina”, Srbija je bila primorana da prizna aneksiju Bosne i Hercegovine formalnim putem.

Konačno, 1912/13. godine, Novaković je na čelu srpske delegacije na Londonskoj konferenciji, gde zastupa naše interese u pregovorima sa Turskom.

Na političkom planu, Novaković je bio veoma cenjen, poštovan i uvažavan zbog svoje izuzetne radne snage, metodičnosti i istrajnosti, dubokog poznavanja naših kulturnih, nacionalnih i istorijskih pitanja i primernog patriotskog držanja. Ostavio je značajnog traga kako u spoljašnjoj, tako i u unutrašnjoj politici naše zemlje. – Branko Šašić
Znameniti Šapčani i Podrinci, Štampa “Dragan Srnić” Šabac, 1998.

 

 

Autor Novaković, Stojan Naslov Srpska bibliografija / Stojan Novaković ; priredio Dragan Barać Vrsta/sadržaj knjiga Jezik srpski Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2001 (Beograd : “Slobodan Jović”) Ostali autori Barać, Dragan, 1946- Fizički opis XXIV, 789 str. : autorova slika ; 24 cm
Zbirka Izabrana dela / Stojan Novaković ; knj. 16 Napomene Tiraž 1 000 Str. 723-752: Pogovor / priređivač Bibliografija posebnih izdanja radova Stojana Novakovića: str. 753-789 Fototipsko izd. iz 1869. ISBN 86-17-08586-X Predmetne odrednice Novaković, Stojan, 1842-1915 – Bibliografije, nacionalna Novaković, Stojan, 1842-1915 – Bibliografije
Bibliografije, nacionalne – Srbija – 1741-1867

Dodatne informacije

Autor

Godina

Izdavač

Jezik

Nova/Polovna

Povez

Stanje (ocena od 1 do 5)

ŠFR

Shopping Cart
Scroll to Top